Претци, отац, породица и прве године школовања. Кадетски корпус
и ђенералштабна академија. Бојно крштење. Кримска кампања.
Инкерман. Малахов брег.
Када је познати публициста и издавач историјског часописа „Руска Старина“ И. И. Семевскиј замолио ђенерала Черњајева да му да свој аутограм, тај му је написао неколико редака у албум, додајући у шали, да за самосталност свога карактера може захвалити свом далеком претку, грађанину слободнога града Новгорода Великога. Заиста храброшћу и самосталношћу су се одликовали ти Руси северних руских покрајина, бранећи се од својих ратоборних суседа Швеђана, Немаца и Литванаца.
Тргујући на велико са далеким западом, истоком и југом, они су сами за себе бирали кнеза из покрајинских руских кнежева, имали су своју слободну народну скупштину /веће/, чак шта више самостално су ступали у савезе и склапали договоре са суседним државама. Та самосталност и слобода у богатој и опширној покрајини никако се није свиђала московским царевима, те године 1570. цар Иван Васиљевић „Грозни“ зарати се са Новгородцима, град поруши, неколицу виђених грађана-великаша баци у тамнице или погуби, а већину пресели на југ своје државе преко реке Оке, у место звано „Дивље Поље“ где су ти насељеници морали бранити границе Московског царства од напада татарских племена.
На тај начин злокобни предак М. Г. Черњајева нађе се у Курској области, а касније његови потомци за верну службу цару и Отаџбини добише и земље у срезу Белгородскоме.
Два века касније, за владе царице Катарине Велике, 1772 године после прве деобе Пољске, Русији је била враћена Белорусија, област са чисто руским становништвом, које је било потлачено и угњетавано од стране Пољака. У то доба прадед М. Г. Черњајева заљуби се у жену свог суседа, отме је, и оставивши своје имање, одсели се у тај нови крај, у Могиљевску област, која беше саставни део Белоруског краја.