Проучавање доприноса архитеката емигра­ ната из Царске Русије изградњи Југославије недавно је употпуњено монографијом У до­му руског архитекте: Југословенски опус архитекте Василија фон Баумгартена (1924–1940). Предста­ вља круну истраживачког рада др Ивана Маркови­ ћа (1982), историчара уметности из Београда, који већ четврт века изучава градитељско наслеђе Срби­ је и Југославије, укључујући стваралаштво руских емиграната. Више монографија и чланака објавио је самостално или у коауторству, међу којим се ис­ тиче књига Српска црква – руска рука (Београд: Хералдички клуб 2020, с Јеленом Межински Ми­ ловановић). Поред тога, аутор је запажених струч­ них изложби, међу којима се издваја На врелу неи­ марства – Архитекти породице Татић (Београд: Народна банка Србије, 2017, с Миланом Милова­ новићем). Дугогодишњи је сарадник часописа На­ слеђе, Завода за заштиту споменика културе града Београда. Писао је и о архитектима Драгиши Бра­ шовану, Хугу Ерлиху, Дионису Сунку, Богдану Не­ сторовићу, Миладину Прљевићу, Сергију Вихрову, Николи Добровићу, Михајлу Митровићу, Љубиши Драгићу, Стевану Мићићу и другима. Архитектон­ ску делатност Василија Фјодоровича Баумгартена (1879–1962), темељито је изучавао последњих неко­ лико година.

Као двојезично српско­руско издање Руског научног института из Београда,1 са Баумгартено­ вим акварелом Руског дома из 1932. године на ко­ рицама, монографија скреће пажњу на његов југо­ словенски опус, који до сада није био представљен у заокруженој форми. Уз то, осветљава периоде ко­ ји су том раздобљу претходили (Русија) и следили (Аргентина). Проистекла је из приљежног истра­ живања Баумгартенове породичне заоставштине, сачуваних објеката на терену, архивске документа­ ције, дневне штампе, стручне и емигрантске перио­ дике, фотографија, разгледница, историографских и интернетских извора.

Писана на комуниколошки пријемчив и науч­но утемељен начин, монографија знатно употпу­ њује сазнања о Баумгартеновом раду у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевини Ју­ гославији), у коју је са супругом Ксенијом Михај­ ловном Баумгартен (рођ. Бенуа, 1894–1965) дошао децембра 1921. године из Солуна. Прво је радио у Министарству војске и морнарице, а од 1930. с по­ знаником из студентских дана Валеријем Сташев­ ским у Техничком бироу за пројектовање вила у Чиновничкој колонији на Вождовцу. Сарађивао је и са Светозаром Генићем, шефом Архитектонског одсека Техничке дирекције Општине града Бео­ града. Излагао је на смотрама руских уметника у емиграцији и био члан београдске уметничке гру­ пе К.Р.У.Г. После Другог светског рата, преко Салц­ бурга, у јуну 1948. године с породицом одлази у Бу­енос Ајрес, где је провео остатак живота.2

Марковићевом биографском наративу, систе­ матизованом на 185 страна текста с прилозима (фо­ тографије, пројекти и цртежи), претходи надахну­ ти предговор арх. Драгомира Ацовића (стр. 7–12), признатог истраживача руске уметности у емигра­ цији. Приступајући Василију Фјодоровичу фон Ба­умгартену као мистериозној личности,3 чији је жи­ вотни пут у многим сегментима остао нерасветљен, бираним речима потцртава универзалност његовог дела, упркос изазовима модернизације са којима се тај конзервативни уметник суочавао. Одаје му при­ знање као руском патриоти и ратнику, али и гради­ тељу монументалних државних објеката у Београду и Скопљу. Противећи се, као уосталом и Марковић, вишедеценијском ставу ненаклоњене критике да је Баумгартен југословенску архитектуру увео у фор­ малистички ћорсокак наметнувши јој превазиђени концепт ампир стила, Ацовић у уметничком надо­ грађивању свевременске класичне парадигме види највећи квалитет његовог завештања. Отуд Гене­ралштаб и Руски дом доживљава као веома успеле манифестације историје која одбија да нестане, да умре на ђубришту савремености.

Иза тога следе Марковићева тематска погла­ вља: Војник и градитељ (стр. 13–39); Генералштаб у Београду (40–75), Официрски дом у Скопљу (76–93), Руски дом у Београду (94–127), Пројекат комплекса манастира Грачанице (128–133), Филијала Држав­ не хипотекарне банке у Ваљеву (134–145) и Филија­ ла Државне хипотекарне банке у Панчеву (с Анато­ лијем Солодовом, 146–159). Затим следе Закључак, Биографије, Глосар, Порекло илустрација, Литера­ тура, Индекс и Захвалница.

Научни доприноси Марковићеве монографи­ је су вишеструки. Не само што је употпунио прет­ ходна тумачења историографа и конзерватора 4

већ је кориговао неутемељене податке и недоре­ чености које провејавају старијом литературом. Истовремено је најдетаљније анализирао Баум­ гартенове југословенске грађевине до сада, што представља крупан херменеутички искорак, по­ готово што о њиховим ентеријерима раније ни­ је било довољно речи. Осветлио је Баумгарте­ ново национално порекло и породично стабло, што важи за школовање и војну службу у руско­ ­јапанском, Првом светском и грађанском рату на­ кон револуције у Русији. Листа одликовања које је за живота примио, такође је комплетирана. Исто важи и за кретање кроз струку у Југославији и еми­ грантске активности у Аргентини.

У сакупљању грађе, Марковићу је од најве­ ће помоћи био контакт са Баумгартеновом унуком Ксенијом Андрејевном Баумгартен, која му је пред­ усретљиво уступила породичну заоставштину свог деде на увид и публиковање. Закључује да је Баум­гартен изникао из турбулентног контекста епохе, пројектујући монументалне објекте с наглашеном искуственошћу, доминантне у урбанистичкој фи­зиономији југословенских градова, чему је од свих емиграната једини могао да парира архитекта Ни­колај Краснов. У згради Руског дома, мотивисаној пансловенским идеалима, Марковић види прелом­ ну тачку Баумгартенових стилских трагања.

НАПОМЕНЕ:

1. 1]  Уредник књиге је др Алексеј Тимофејев, рецензент др Влада­ на Путник Прица, а преводилац на руски језик Ирина Мар­ковић.
2. 2]  Након смрти у осамдесет другој години (13. 5. 1962), сахра­ њен је на Британском гробљу [Cementerio Británico de Buenos Aires – Buenos Aires British cemetery, Memorial ID 95726990], у четврти La Chacarita, северног дела града. На интернет стра­ ници са историјатом гробља сврстан је међу 13 најзначајни­ јих личности које су на њему сахрањене, као руско­југосло­ венски архитекта: https://en.wikipedia.org/wiki/Cementerio _Britаnico [1. 7. 2025].

Глосар и биографије Баумгартенових сарадни­ ка и савременика, функционално употпуњују глав­ ни наратив, представљајући полазиште за потпу­ нија истраживања њиховог рада (пре свега Сергеја Алисова, Константина Амосова, Хрисанта Вино­ градова и Анатолија Солодова). Можда се у књизи нешто више могло рећи о Баумгартеновој улози у пројектовању вила у Чиновничкој колонији на Во­ждовцу, али је фокус на главна дела у Југославији аутор потпуно оправдао.

Као богато илустровано двојезично издање, Марковићева књига би требало да привуче пажњу руске научне јавности, од које се очекује да потпу­ није осветли период Баумгартеновог формирања и рада у домовини. Са друге стране, актуелни плано­ ви политичког руководства Србије да се на месту историјског војноуправног центра Београда подиг­ не нов хотелски, пословни и стамбени комплекс у страном власништву, при чему још увек није по­ зната судбина свих заштићених споменика култу­ ре (укључујући и Баумгартенов Генералштаб), до­ датно дају на значају појави ове књиге.

Проф. др Александар Ђ. Кадијевић,

историчар уметности
Универзитет у Београду – Филозофски факултет aleksandarkadije@sbb.rs

3] Био је свима на видику, а као да га нико није видео (стр. 8).

4] Зорана Маневића, Алексеја Арсењева, Остоје Ђурића, Сне­ жане Тошеве, Марине Ђурђевић, Томе Миленковића, Вере Павловић Лончарски, Гордане Гордић, Георгија Константи­ новског, Александра Игњатовића, Слободана Г. Богуновића, Милана Просена, Тадије Стефановића, Светлане Марковић, Татјане Виденовић и писца ових редова, док скопске књи­ ге Кокана Грчева са почетка 21. века, у којима је осветљен шири контекст грађења Баумгартеновог Официрског дома, неочекивано нису узете у обзир.

‍

Hasleћe XXVI