Непокупной Борис /Борис Непокупној
Борис Непокупной родился в 1887 году на Кубани.
До эмиграции был кадровым офицером Русской императорской армии, служил в 6-м гусарском Клястицком полку. Окончил Военную академию и курсы гимнастики в Ташкенте.
В 1912 году участвовал в Олимпийских играх в Стокгольме, где выступал в соревнованиях по фехтованию на саблях (в сербских источниках упоминается как обладатель серебряной медали в составе команды, хотя в официальных олимпийских реестрах он значится участником).
Был участником Первой мировой войны, которую закончил в звании подполковника (согласно императорскому указу от ноября 1916 года).
Был отмечен несколькими медалями за проявленную в боях храбрость.
После Октябрьской революции 1917 года Непокупной присоединился к Белому движению. В августе 1918 года он вступил в ряды Добровольческой армии. В 1919 году в ходе боев на юге России был ранен и эвакуирован, а после окончательного поражения Белой армии в Крыму (1920 год) эвакуировался из Керчи.
Прибыл в Лесковац весной 1925 года. Работал преподавателем физкультуры и русского языка в Лесковацкой гимназии с 28 апреля 1926 года.
Он организовал первые спортивные секции, активно занимался педагогикой и популяризацией здорового образа жизни среди молодежи. Он обучал учеников фехтованию, верховой езде и спортивной гимнастике.
В 1933 году стал атаманом Лесковачкой станицы в Королевстве Югославия.
В самом Лесковце он жил в период расцвета города («Сербского Манчестера»), был вхож в дома промышленников (например, Теокаревичей). Однако его личная жизнь была пропитана ностальгией и аскетизмом.
Одной из причин его замкнутого образа жизни была тяжелая травма — во время Гражданской войны в России погиб его маленький сын. Это событие навсегда изменило его характер.
В 1953 году он покинул город и поселился на склонах горы Кукавица, недалеко от реки Вучьянка (близ поселения Вучье). Там он жил скромно, ведя почти отшельнический образ жизни, но продолжал поддерживать форму, купаясь в холодной реке даже в преклонном возрасте. Находясь на пенсии он продолжал давать уроки русского и французского языка.
Скончался в 1972 году. Его могила находится в Вучье, в живописном месте у подножия горы, где он провел свои последние десятилетия.
Жизнь Бориса Непокупного в Лесковце — это история превращения боевого офицера в легендарного учителя, который воспитал не одно поколение местных жителей. Его здесь помнят не только как педагога, но и как человека необычайной дисциплины и физической силы.
Он внедрил систему физического воспитания, основанную на жесткой дисциплине, которую он вынес из российской кавалерийской службы.
Помимо обычной гимнастики, он обучал юношей фехтованию и стрельбе, что было в новинку для провинциального города.
Ученики вспоминали его как строгого, но справедливого «профессора Бориса». Его военная выправка и безупречные манеры производили сильное впечатление на горожан.
Борис стал одним из столпов лесковацкого отделения общества «Сокол»:
Он готовил молодежь к массовым сокольским слетам, которые были очень популярны в Королевстве Югославия.
Благодаря его опыту, лесковацкие «соколы» считались одними из самых подготовленных в южной Сербии.
После 1945 года, с приходом к власти коммунистов, жизнь русского офицера в городе стала сложнее. Хотя его уважали как учителя, его прошлое в Белой армии вызывало подозрения у новой власти. Именно в это время он начал отдаляться от городской суеты, со временем окончательно перебравшись в Вучье (17 км от Лесковаца), где и прожил до 1972 года.
Сегодня в Лесковце его имя часто упоминают в контексте истории гимназии и развития городского спорта в период «золотого века» города между двумя мировыми войнами.
Руски емигранти у Лесковачком крају после 1917.године / аутор Никола П. Илић
О Борису Непокупноју:
Бивши официр царске војске и Беле гарде, пуковник Борис Непокупној, 28.априла 1926.године постављен је у Гиманзији за учитеља гимнастике и руског језика. Рођен је 1887. у Тамнији, у Русији. Завршио је војну Академију,курс за гимназију у Ташкенту (1910) и школу за мачевање (1911) у Петрограду. Учествовао је на на Олимпијади у Штокхолму (1912) и у борби са сабљом освојио сребрну медаљу.
Са ученицима лесковачке Гимназије – члановима Ђачког соколског друштва, 2.јуна 1927.године учествовао на Жупанском соколском слету у Нишу, а касније и на многим школским манифестацијама. Био је врстан спортски стручњак и педагог и дао велики допринос развоју физичке културе у Лесковцу и околини.
Многе генерације ученика сећају се да је био заљубљеник рада: тачан, уредан, марљив,дисциплинован. Искуства је преносио не само ђацима Гимназије већ и колегама по струци. Због тога је цењен међу просветарима, ђацима, њиховим родитељима и грађанима. Учествовао је на Конгресу наставника у Београду (30.априла 1929) и више пута биран за начелника (инструктора) Соколског друштва у Лесковцу. Његове активности се не исцрпљују у гимнастици и соколским друштвима, у којима је највише слободног времена проводио.
Први је у Лесковцу развио код ђака и наставника интересовање за мачевалачке вештине. Јачао је склоност појединца према коњичким вештинама и мачевању. Подржавали су га директор Гимназије и школске власти. Школске 1929 /30.године купљени су комплети мачевалачког прибора, учестале су вежбе, повећано интересовање, па је наредне године образован први мачевалачки клуб. Стечено знање чланови су, заједно са Борисом, демонстрирали на разним прославама школе. Од тада, ова вештина се негује у Лесковцу. Сем тога, упражњавао је планинарење и организовао одлазак, боравак и логоровање ђака у природи.
Борис Непокупној је изјављивао да су његови преци Срби, досељени из Србије на Кубан. У Србији презивали су се Непокуповићи. Почетком 20.века били су богата породица са око 600 хектара земље. Био је активни официр у царској војсци, а у Белој гарди командант 6.коњичког пука. Његов пук је у неколико познатих борби нанео тешке губитке припадницима Црвене армије. У грађанском рату водио је са собом супругу са дететом, а носили су и злато и друге вредности. Договор су имали да један носи једно, а други друго. У једној борби, кад су бољшевици принудили његов пук на повлачење, у паници, мајка није понела дете. Кад су се срели и видели да нема детета, с пуком је извршио противнапад, одбацио противника, а дете је нашао набијено на колац. Скинуо га је и сахранио. Приликом емигрирања у Србију је довео супругу која је касније извршила самоубиство.
Оженио се ученицом из Власотинца и добио сина – Зорана. Брак је пропао, а дете је очувала једна српкиња из Београда. Трећи брак је засновао са Оливером из Аранђеловца, наставницом Пољопривредне школе. И овај брак се није одржао. Од 1953. живео је сам у колиби коју је саградио на планини Кукавици. После Борисове смрти (1972), његов син Зоран је погинуо у саобраћајној несрећи у Београду.